Prezime u braku: Lični izbor ili društvena norma?

Odlučiti kako ćete se zvati nakon venčanja može biti jednostavno kao što je zakonski, ali emotivno i društveno često postaje jedna od najdubljih i najosetljivijih tema. Izbor prezimena nije samo formalnost; to je pitanje identiteta, tradicije, ljubavi i lične autonomije. Dok neki vide promenu prezimena kao prirodan i očekivan korak u stvaranju zajednice, drugi ga doživljavaju kao nepotrebno odricanje od dela sebe. Ova tema, koja se često pretvara u vatrenu raspravu, otkriva mnogo o tome kako kao društvo gledamo na ulogu pojedinca, porodicu i promene koje donosi brak.

Lični izbor iznad svega: "Sa sebe se vrati i od sebe kreni uvijek"

Srž cele debate leži u principu ličnog izbora. Kao što je jedna učesnica diskusije istakla, "sa sebe se vrati i od sebe kreni uvijek". Ova rečenica savršeno obuhvata suštinu: konačna odluka treba da potekne iznutra, iz ličnog uverenja i osećaja, a ne iz spoljašnjih pritisaka. Mnoge žene, ali i muškarci, ističu da je pravo na sopstveni identitet neotuđivo. Kako jedna osoba kaže, niko ne bi trebalo da se opravdava za svoj izbor, baš kao što se ne opravdava što pojedu pet jaja za doručak umesto jednog, ili što razdeljak nose na levu stranu. Pitanje prezimena je, u suštini, lična stvar koja se nikoga drugog ne tiče.

Ipak, teorija i praksa se često razilaze. Iako zakon daje četiri jasne opcije - zadržati svoje, uzeti partnerovo, dodati partnerovo na svoje ili oboje uzeti zajedničko novo prezime - društveni pritisci često te opcije sužavaju na jednu, "prihvatljivu". Očekivanje da će žena "jednostavno uzeti muževljevo prezime" i dalje je duboko ukorenjeno. Ono koje odluči drugačije, često se suočava sa ne samo čudenjem, već i otvorenim negodovanjem.

Aplauz i zviždanje: Društvena reakcija kao ogledalo

Jedan od najboljih pokazatelja društvenih očekivanja je upravo reakcija gostiju na samom venčanju. Učesnici foruma dele iskustva gde je gromoglasni aplauz pratio izjavu mlade da uzima muževljevo prezime, dok je odluka da se prezime zadrži ili doda dočekana tišinom, pa čak i zviždanjem. "Odmah znaš kakvi su ti svatovi ako ti se tako nešto dogodi," primećuje jedna od njih. Takve scene ne govore samo o pojedinačnim gostima, već o široj kulturi u kojoj se ljubav i predanost nekada pogrešno mere upravo promenom prezimena.

Ovakve situacije stavljaju mladu u težak položaj. Kako opisuje jedna buduća nevesta, ako bi se na njenom venčanju desilo zviždanje, ceremonija bi se jednostavno prekinula: "Ajde sad svi svako na svoju stranu, nema ništa od svadbe kad ne znate da se ponašate." Ovo pokazuje koliko je za neke ljude princip poštovanja ličnog izbora bitniji od samog rituala. S druge strane, druge ističu da je u tom emotivnom trenutku teško reagovati i da se često ćuti, samo da bi sve "prošlo kako treba".

Zašto zadržati? Razlozi iza ličnog identiteta

Za žene koje biraju da zadrže svoje devojačko prezime, razlozi su često duboko emotivni i lični. Prezime se doživljava kao sastavni deo identiteta, nešto što ih prati od rođenja, kroz obrazovanje, karijeru i sve životne uspehe. "Prezime je deo ženinog identiteta, isto kao i identiteta muškarca. Njemu njegovo prezime niko ne dira," ističe jedna od učesnica. Odricanje od tog prezimena može se osećati kao odricanje od dela sopstvene istorije i postignuća.

Posebno je to slučaj za žene koje su ostvarile određeni publicitet ili karijeru pod svojim imenom. Zadržavanje prezimena postaje praktična, a ne samo emotivna odluka. Međutim, važno je napomenuti da se ovakvo razmišljanje često pogrešno tumači kao pokazatelj "manjka ljubavi" ili "pomodarstva". Kako jedna osoba primećuje, postoji dvostruki aršin: od žene se očekuje da iz ljubavi promeni veru ili mesto stanovanja, ali se istovremeno osuđuje ako iz ljubavi prema sebi i svom poreklu želi zadržati prezime.

Čest je i argument "jedinice" - ćerke koja nema braće i koja oseća želju da "produži" očevo prezime. Iako se s pravom postavlja pitanje da li će njeno dete i dalje nositi to prezime, emotivna veza i želja da se odaju počast porodičnim korenima su neosporno važni za pojedince.

Zašto promeniti? Tradicija, zajedništvo i praktičnost

Sa druge strane, za mnoge žene i muškarce, uzimanje zajedničkog prezimena je simbol jedinstva i početka nove porodice. "Muz i zena treba da budu jedno u svemu, pa i u prezimenu," kaže jedna od učesnica. Osećaj pripadnosti, činjenica da će se cela porodica - roditelji i deca - zvati isto, mnogima pruža osećaj sklada i tradicionalne celovitosti.

Za neke, ovo je jednostavno pitanje navike i onoga što se doživljava "normalnim". Kako ističe jedan muški učesnik rasprave, većina žena koje poznaje uradila je upravo to, pa mu takav izbor deluje prirodno. Takođe, praktični razlozi su često presudni: lakša administracija sa decom, putovanja, manje zabune u službenim procedurama. Promena prezimena može biti i čin bezuslovne predaje novom životu i partneru, gest za koji neki smatraju da je lep i značajan.

Pritisak, ucenjivanje i "latentna prisila"

Nažalost, diskusija otkriva i tamniju stranu priče: pritisak i ucenjivanje. Iako se neki ubeđuju da "u današnje vreme muškarci ne ucenjuju žene prezimenom", iskustva sa foruma govore suprotno. Žene dele priče o muževima ili budućim svekrvicama koji su otvoreno ili kroz "šalu" izražavali nezadovoljstvo, postavljali ultimatume ili ih terali na promenu mišljenja neposredno pred venčanje. "Ženi mi se jako dobar drug... naravno da će da uzme moje prezime, reče on, to se podrazumeva, drugačije ne ide" - ovakav stav, iako iskren, ostavlja malo prostora za dijalog i lični izbor.

Ovakva dinamika nije samo u vezi sa prezimenom; ona je indikator širih odnosa moći u vezi. Kako jedna učesnica kaže, razgovor o prezimenu bio je za nju test koliko bi je budući brak ograničio. Ako je neko spreman da je uslovljava već na početku u nečemu što je njeno osnovno pravo, to je crvena zastava za budućnost. Borba za prezime postaje borba za poštovanje i autonomiju unutar partnerskog odnosa.

Deca i buduća pokolenja: Čija će se priča nastaviti?

Pitanje prezimena postaje još složenije kada se pojave deca. Čija će prezimena nositi? Tradicionalni odgovor je očevo, ali sve je češća praksa davanja oba prezimena. Ovo otvara pitanja praktičnosti (dugačka prezimena) i emotivne ravnoteže. Neki smatraju da je fer da dete nosi prezime oba roditelja, jer su oba dali život. Drugi se brinu da će se dete sa dva prezimena osećati drugačije ili biti meta zadirkivanja, iako iskustva pokazuju da je to u velikoj meri stvar vaspitanja i okruženja.

Zabrinutost da će se prezime "ugasiti" ako ga ćerka ne prenese, pokazuje koliko duboko vezujemo prezime za kontinuitet i nasleđe. Međutim, kako jedna učesnica primeti, loza i porodična istorija ne žive samo u prezimenu. One žive u pričama, vrednostima, tradicijama i imovini koja se prenosi - bez obzira na to koje prezime nosi naslednik.

Zaključak: Kažite "ne" tudjem mešanju i "da" svom srcu

Rasprava o prezimenu u braku je, u suštini, mikrokozmos širih društvenih promena. Ona se tiče rodne ravnopravnosti, individualizma, poštovanja tradicije i slobode izbora. Kako se društvo menja, menja se i pristup ovom pitanju. Ono što je najvažnije izneto iz ovih brojnih iskustava i mišljenja je da ne postoji jedan ispravan odgovor koji odgovara svima.

Pravi izbor je onaj koji donosite slobodno, bez straha od osude ili pritiska, u dogovoru sa partnerom kojem je vaša sreća i autonomija iskreno važna. Bilo da odlučite da zadržite, dodate, promenite ili izmislite potpuno novo prezime, neka ta odluka bude vaša. Kao što je rekao Branislav Nušić, čiji citat je jedna od učesnica donela kao savršen završetak ovakvih rasprava, ne treba dozvoliti da "svet" upravlja vašim životom i odlukama. Vaše prezime je deo vaše priče - i samo vi imate pravo da je napišete.

Na kraju, možda je najbolji savet onaj koji se provlači kroz sva iskustva: razgovarajte o tome sa svojim partnerom otvoreno i na vreme. Neka to bude dijalog o osećanjima, željama i strahovima, a ne pregovaranje. Jer u braku koji zaslužuje to ime, poštovanje prema ličnosti drugoga bi trebalo da bude jače od bilo koje tradicije ili društvenog očekivanja.